Samo tri naslova obavezne lektire za odrasle

(Foto Dokolica)

Pre nego što nestanu, ako ikada nestanu, knjige treba čitati.

Jer čitanjem se popravlja svet.

A u moru raznolikih književnih dela bez sumnje postoje i takve knjige koje svako treba da pročita, barem jednom u životu i baš svako ko iole drži do sebe.

Zajedničko za sve tri knjige sa naše ultimativne i veoma kratke liste, jeste to da su pisane jednostavnim stilom i da nose snažne i važne poruke. Životne istine na koje nas podsećaju univerzalne su za sva vremena, ali za ovo Sada i Danas, čini nam se, potrebne su više nego ikad.

Pa, ako ovo već nisi čitao, onda kreni lagano… ovim redom.

Čovek samo srcem dobro vidi.

Ovaj svima dobro poznat citat pripada Malom princu – jednoj od najprevođenijih, najprodavanijih i najpopularnijih knjiga na svetu.

Najpoznatije delo Antoana de Sent Egziperija prvi put je objavljeno 1943. godine. Od tada do danas knjiga je prevedena na preko 360 jezika i dijalekata, i objavljena u stotinama miliona primeraka, a sam lik i delo Malog princa doživeli su brojne adaptacije u različitim umetničkim i medijskim formama.

Koliko je ova knjiga voljena na svim jezicima sveta govori i podatak da je Mali princ postao i opsesija kolekcionara. Naime, zaljubljenici širom sveta sakupljaju i međusobno razmenjuju izdanja objavljena na raznim svetskim jezicima, te je tako i autor ovog teksta imao priliku da u rukama drži Malog princa štampanog na jednom od tuareških jezika (berberska plemena Afrike), na tifinag pismu.

Ali ta ljubav ne čudi. Mali princ je to zaslužio. Jer, ima nešto krajnje inspirativno i čarobno u prostoru ovog romana koji se nalazi na granici između dece i odraslih, filozofije i fantazije, ako granice uopšte postoje.

Sve su odrasle osobe nekad bile deca, ali se malo njih toga seća, napisao je Sent Egziperi u posveti Malog princa, čime je zbunio sve, i čitaoce i kritičare, da se ni danas, sedamdesetak godina nakon njenog prvog izlaska, sa sigurnošću ne može reći da li je ova knjiga namenjena deci ili odraslima.

Kakogod, ovo je knjiga za malu i veliku decu, knjiga koja se čita stalno i iznova i kojoj se svi rado vraćamo.

Priča o malenom dečaku zlatne kose, koji živi sam sa jednom ružom na udaljenom asteroidu, i koji iznenada kreće na svoje prvo i verovatno poslednje putovanje svemirom u potrazi za životnom istinom, zapravo je savremena bajka o prijateljstvu, ljubavi i najdragocenijim životnim vrednostima na koja treba da se podsećamo često jer ih zaboravljamo lako.

Najvrednije otkriće Malog princa na ovom kratkom putovanju jeste istina o sebi. Kroz susret sa nekoliko besciljnih ljudskih sudbina, otuđenih i samoživih, i par iskrenih prijatelja, on je pronašao sebe, pronašao je put Ljubavi gledajući srcem, jer se samo srcem dobro vidi.

Tim putem nas, nesumnjivo, vodi ova knjiga. 

Sve su životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.

Još od 1945. godine, kada je izašlo prvo izdanje Životinjske farme, ovo Orvelovo remek delo svojom temom ne prestaje da bude aktuelno. Kako je i sam naveo par godina kasnije, Farma je bila prva knjiga u kojoj je svesno pokušao da spoji politički i literarni cilj, i u tom njegovom uspelom pokušaju leži sva njena popularnost.

U početku ni sam Džordž Orvel kao da nije mogao da se odluči da li je napisao bajku ili satiričnu priču, ali nakon nekoliko odbijanja od strane izdavača, već sa prvim objavljenim tiražem forma je postala nebitna, a roman je svojom vizionarski jasnom alegorijom pogodio u centar, čegagod.

Kroz priču o jednoj farmi i jednoj pobuni, u kojoj životinje proteruju okrutnog vlasnika Džonsa, pa svinje, kao najinteligentnije životinje, preuzimaju vlast nad farmom, te kroz događaje koji potom slede u novom životinjskom poretku nazvanom animalizam, Orvel je izneo oštru kritiku totalitarizma, ali i uopšte kritiku svake vrste političkog sistema koji je uprljan nepopravljivim ljudskim manama.

Kritikujući kult ličnosti, Orvel je u ovoj priči ponajviše mislio na Staljina i Rusiju, ali i na svoju domovinu Veliku Britaniju. Međutim, vrednost Životinjske farme je upravo u tome što će svaki čitalac u njoj pronaći manje ili više sličnosti sa stanjem u svojoj zemlji.

Šta se dešava kada jedna od zapovesti animalizma, koja glasi: Sve su životinje iste, preko noći dobije svoj nastavak?

Svojim jednostavnim i veštim pripovedanjem Orvel je opisao kako demokratija, čak i kada je uspostavljena s dobrim namerama, kroz veštu moć govora, laž i represiju, vrlo lako može da preraste u bezobzirnu diktaturu. Pod sloganom da će biti bolje kada oni dođu na vlast, pre ili kasnije, svaka vlast pokaže svoje pravo lice. Ljudsko ili životinjsko, više nije ni važno, sve dok ima naivne većine s kojom se može manipulisati.

U tom smislu poslednja rečenica je ključna: Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka; ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek. 

Zbog svega toga ova knjiga nosi opominjuću poruku, budi uspavane umove, podstiče na društvenu samosvesnost i budnost. I, ako smo prethodnom knjigom trebali da pronađemo sebe kao ličnost, kao biće ljubavi, kroz ovu knjigu osvešćujemo sebe kao društveno i slobodno biće.

Jer sloboda je stanje uma.

Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto…

... kao most na Drini.

Za poslednju knjigu sa ove liste svi smo čuli, mnogi su je čitali kao lektiru u školi, ali bojažljivo bismo ipak upitali: da li postoji neko ko nikada nije pročitao Na Drini ćupriju?

Najpoznatiji roman prvog i jedinog jugoslovenskog nobelovca zaslužio je da ga pročita svako sa ovih prostora, i to ponovo, po drugi put, ako već nije. Drugo čitanje, obećavamo, biće zanimljivije od onog školskog, i stoga lepše i mudrije.

Kroz ovaj roman, kao pod velikim svodom mosta na Drini, ponekad tiho pokatkad burno, protiču četiri veka duge istorije. Smenjuju se događaji, mitovi i legende, smenjuju se generacije i njihove priče, rađa i umire, ali most stoji, večan i neuništiv, kao konstanta, kao paradigma života.

Kroz uzbudljivu hroniku višegradske kasabe, Andrićeva naracija teče od jedinke ka množini, od ličnog i intimnog trenutka ka trajanju, ka večnosti. A simbol večnosti je upravo ovaj most koji spaja nespojivo i nedodirljivo. U tom trajanju, kao u krugu stalnog obnavljanja života, trenutni individualni problemi postaju nevažni i beznačajni.

I to je ta poruka za kojom tragamo nanovo iščitavajući jednu od najlepših knjiga Iva Andrića, i koja nam sada, u ovim kriznim vremenima, treba više nego ikad.

Jer, život se obnavlja uvek i uprkos svemu. I traje, i večit je ako je jak, ako je dobro smišljen ili skladno srezan… kao na Drini ćuprija.

Ovo bi bila tri obavezna naslova lektire za svakog odraslog pojedinca koji drži do sebe. Na tebi je jedno mirno popodne, jedna šolja čaja… i knjiga, po knjiga.